[Off] Kris89: 29.03.2016 - 15:23
Некада давно у земљи Србији једна изузетна жена, којој и данашње генерације младих могу да се диве, одлучи да подигне манастир као своју задужбину. Било је то негде пред, надалеко чувену, битку на Косову. Реч је о кнегињи Милици и њеној задужбини, манастиру који носи симболично име Љубостиња.

Кнегиња Милица је била жена из светородне династије Немањића, ћерка добро познатог Југ Богдана, а он сам је био праунук Немањиног сина Вукана. Њена личност и појава потпуно су се уклапале у опис једне жене племићког рода. Тиха, достојанствена, мила, племенита, мудра..., само су неки од епитета којима можемо украсити њено име. Рођена је око 1335. године, а 1353. године се удала за кнеза Лазара Хребељановића. У то време многи бракови су се склапили по договору и осећања будућих супружника нису играла пресудну улогу, али са Милицом и Лазаром то није био случај. Они су се венчали из љубави, и то какве љубави... Обоје су гајили дубока, нежна и искрена осећања једно према другом. Њихова је љубав била тако велика, да је постала узвишена и ванвременска. Легенда каже да су се кнез Лазар и кнегиња Милица први пут срели на месту на коме се данас налази манастир Љубостиња и да због тога манастир и носи назив који подсећа на реч "љубав". Милица је, као да је у дубини душе наслутила трагедију која се примицала српском народу, пред Косовску битку започела изградњу своје задужбине. После поражавајуће битке у којој су животе изгубили многи Срби, међу којима и кнез Лазар, Милица је, иако скрхана болом, настојала да Србију дигне из пепела. Податак да су јој Дубровчани упутили своје саучешће и позив да са децом пређе у Дубровник и ту настави свој живот, само доказује да је њеним венама текла "плава" крв и да је уистину њена љубав према својој земљи Србији , али и према изгубљеном супругу била већа од страха од Османлија и пропасти коју је исход битке оставио за собом, јер је Милица позив љубазно одбила и решила да остане уз свој народ. И тако је поред улоге мајке осморо деце наша кнегиња на себе преузела и улогу владара, државника и дипломате. Највећу подршку тада Милица је добијала од Јелене, удовице деспота Угљеше Мрњавчевића, која је одмах након Маричке битке и губитка супруга прешла да живи на двору кнеза Лазара. Две пријатељице су се заједно бориле за добробит Србије, делиле су и добро и зло. Милица и Јелена, два оличења мудрости, успеле су да врате живот Србији. Пут којим је Милица корачала да би спасила свој народ био је трновит, јер је једини начин био савез са Турцима. Тако је Србија постала вазална држава, али ипак држава која је живела. Кнегиња је чак и своју најмлађу кћер, принцезу Оливеру, послала султану Бајазиту у харем. Захваљујући покорности коју је Србија показала, Миличиној мудрости и дипломатији, као и љубави која се касније родила између султана и Оливере, Милица је успела да пренесе мошти свог вољеног супруга, кнеза Лазара у његову задужбину, манастир Раваницу, као и мошти Свете Петке из Видина у Београд ( мошти Свете Петке се данас налазе у румунском граду Јаши). Након што је власт предала свом сину Стефану, кнегиња Милица је одлучила да остатак свог живота проведе у својој задужбини, манастиру Љубостињи. Наравно, верна и одана пријатељица Јелена је остала са њом, па су се тако обе жене замонашиле и добиле имена Евгенија и Јефимија.

Место на коме се манастир Љубостиња налази је тихо и мирно, како наш народ воли да каже као "рај на земљи". У дворишту манастира просто се чује тишина и већ при првом кораку може се осетити спокој. Дани које су Милица и Јелена проводиле у манастиру управо су такви и били, тихи, мирни и спокојни. Па ипак, " монотонију" су умели да разбију Миличини синови, којима је она и даље помагала у решавању великих проблема или међусобним сукобима. У Љубостињи се јако неговала преписавачка делатност, а жене монахиње, већина удовица које је Битка на Косову завила у црно, бавиле су се и украсним везом. Управо је у овом манастиру настало, и данас познато ремек дело, "Похвала кнезу Лазару" коју је Јефимија златним словима извезла на свили. На вечни починак прва је отишла Јелена, а Милица је наредила да је сахране у саркофагу који је себи наменила у знак дугогодишњег пријатељства и свих недаћа кроз које су заједно прошле. Велика кнегиња, највољенија српска владарка и царица, како се понекад назива, свој живот је такође окончала у манастиру Љубостињи где и данас почива. Након Миличине смрти манастир Љубостиња је остао активан, али је услед многобројних ратова и борби са Турцима неколико пута бивао уништен, опљачкан и напуштен. У великом пламену манастир се нашао и за време Кочине буне, када су нажалост многе фреске изгореле и многи, за Србију драгоцени, предмети украдени. Легенда каже да је том приликом украдена и круна кнеза Лазара која се и данас налази у Истанбулу.

Црква манастира Љубостиња је посвећена Успењу Пресвете Богородице и има све одлике Моравске школе, назване по реци Морави у чијем сливу су се манастири подизали. Моравски стил је први прави српски стил јер се, за разлику од Рашког и Византијског (Вардарског) није родио под директним утицајем Приморја (романског стила) или Византије. На западној страни цркве налази се припрата из које се улази у централни део, део у коме верници стоје током литургије. Тај централни део назива се наос, а у случају Љубостиње он има облик тролиста као своју основу над којом се уздиже једна купола. На преласку из припрате у наос остало је уклесано име Протомајстора Боровић Радета, српском народу познатијег као Раде Неимар. То је човек који је градио Љубостињу и који јој је обукао достојанствену фасаду, грациозним украсима декорисану. На спољашњем изгледу манастира одмах се могу уочити два дела, доњи и горњи. Док у доњем можемо видети прозоре и бифоре (прозори са два отвора) уоквирене богатим преплетима, у горњем делу пажњу привлаче розете различитих облика. Изрезбареним каменим преплетима је као цветним венцима украшена цела фасада. Они уоквирују све прозоре, врата и надовезују се, у виду аркада, дуж све три апсиде. И као завршни детаљи ту су и декоративне нише које употпуњују целопупан изглед цркве.

Унутрашњост цркве осликана је убрзо након њене изградње, али су многа разарања као и векови који су прошли однели своје, па је тако првобитно сликарство сачувано само у виду мањих фрагмената. 1403. године чувени зограф Макарије осликао је целу цркву, урадивши у припрати портрете књегиње Милице и кнеза Лазара са једне стране западног зида, и портрете њихових синова Стефана и Вука са друге стране. Портрети се и данас могу видети и на њима се може уочити специфичан стил својствен Макарију. Наиме он је у свом раду изузетну пажњу поклањао јаком контрасту боја, па је комбинација светло - тамно уобичајена у његовом сликарству. И овај велики уметник је свој потпис оставио изнад врата између припрате и наоса. У цркви је у целости сачувана композиција "Благовести" и као и добар део "Христових чуда" међу којима и чувено "Исцељење раслабљеног". Првобитни иконостас није сачуван, тако да се данас у цркви може видети дело Николе Марковића из 1822. године.

Љубостиња је током година обнављана у више наврата, а данас је то активан женски манастир са великим бројем монахиња које се труде да очувају успомену на кнегињу Милицу, жену, мајку, владарку, монахињу и напослетку светитељку, као и на Јелену - Јефимију у чију част се и данас у општини Трстеник одржавају чувени "Јефимијини дани"
Page: (1)
< Back | Forward >

Forum > Србија > Историја > Кнегиња Милица и манастир Љубостиња

Main page
Capital is Belgrade

Find out more about Belgrade and what you can see there

What you can visit

Something that might be interesting for you